Јуриш у поробљену отаџбину

Рат који је Србија водила није био само сукоб зараћених војски, нити обичан низ битака на бојном пољу. Био је то свештени завет једног народа да не поклекне пред силом, да не погне главу пред освајачем и да не преда слободу коју су му преци крвљу изборили. У том рату није се борила само српска војска — борила се цела Србија.

Свака кућа, свако село и сваки праг постали су део једне велике борбе за опстанак, част и право на живот у сопственој држави. Из тог титанског искушења Србија је изашла као победник, јер њену снагу нису чинили само пушка, сабља и војнички строј. Њена највећа снага лежала је у народу који је знао шта брани и за шта је спреман да поднесе највећу жртву.

Бранила се слобода, бранила се отаџбина, бранило се право српског народа да остане свој на своме. Војска и народ били су једно срце, једна воља и једна непоколебљива решеност да се, ма колика била цена, сачува част Србије.

Тада је српски народ устао као један човек. Под једном заставом, у једном борбеном строју, стали су сви — од сељака до краља, од обичног војника до славног војводе. Није било разлике у величини жртве, нити у вредности љубави према отаџбини.

Уз раме војнику стајали су домаћин који је оставио своју њиву, мајка која је испратила сина у рат, жена која је на својим плећима понела терет породице и отаџбине, старци који нису заборавили шта значи бити слободан и деца којој је судбина одузела детињство пре него што су стигла да га упознају.

Сва Србија постала је један непрекинути строј — строј људи који су изнад сопственог живота ставили слободу своје земље. У њему су се мешали зној сељака и крв војника, мајчинска суза и очев понос, молитва и заклетва, бол за палима и вера у победу. И када је понестало снаге, остајала је воља. Када је понестало наде, остајала је вера. А када је све друго могло бити изгубљено, остајала је она последња, најдубља и најсветија одлука — да се отаџбина не напушта и да се слобода не предаје.

Зато победа Србије није била само победа њене војске. Била је то победа читавог народа који је, у најтежим часовима своје историје, доказао да се слобода не чува само оружјем, већ и вером, жртвом, слогом и непоколебљивом љубављу према отаџбини.

То је била победа српског духа — духа који се не мери снагом противника, већ снагом сопствене одлучности да остане усправан, достојанствен и слободан. И управо у томе лежи величина Србије: у народу који је, када је било најтеже, знао да његова судбина није само његова лична ствар, већ завет према прецима и дуг према потомцима. Јер Србија није била само земља коју је требало одбранити. Била је дом који се чува, име које се не предаје, слобода која се не продаје и завет који се не крши.

Приче о обичном народу, српском сељаку, доносиоцу слободе.

Меки повез, број страница: 261,